U novembru 2017. 197 potpisnica Okvirne konvenciǰe Uǰedinjenih naciǰa o klimatskim promenama (UNFCCC) okupile su se u Bonu na svojoj dvadeset i trećoj godišnjoj konferenciji (COP23). Do sada se ogromna većina zemalja uverila u neophodnost tranzicije u pravcu efikasnije energije u cilju sprečavanja daljeg porasta temperature vazduha na planeti i uspostavljanja održive budućnosti. Nije stvar samo u izvoru i vrusti energije, više je tu reč o većoj efikasnosti i o tehnologijama i načinu poslovanja kojom se ona može postići. U trenutku kada EU razmatra paket mera naslovljen Čista energija svim Evropljanima, s pravom se pitamo kako to omogućiti zaista “svim” Evropljanima, uključujući i one koji žive izvan granica EU. Energetska tranzicija mora postati realnost u EU Prelazak na efikasniju i čistiju energiju jedan je od ciljeva zacrtanih Paketom mera „Čista energija” koji je Evropska Komisija zvanično predložila 30. novembra 2016.godine. Ovaj dokument konstatuje razlike među zemljama koje su članice EU i ima za cilj uspostavljanje istih pravila igre za sve da bi se napravio pomak u pravcu održivijeg sistema u budućnosti. U Evropskoj Uniji, razlike među zemljama su ponekad značajne usled čega može doći do velikih razlika u njihovim energetskim miksovima. Recimo, u Francuskoj, energetski miks najvećim delom je nuklearni uz neznačajnu primenu obnovljivih izvora energije, dok u je Nemačkoj, na primer, nuklearna energija pretežno iskorenjena, uz rastuću primenu obnovljivih izvora energije, pri čemu se ugalj još uvek koristi u značajnoj meri. Nordijske zemlje poprilično se oslanjaju na hidro i termalnu energiju, dok Poljskom dominira energija iz uglja. … Što je podjednako važno i za zemlje Jugoistočne Evrope Jugoistočna Evropa je trenutno u procesu transformacije, koji je možda nešto sporiji nego u većini zemalja EU, usled istorijskih, političkih i ekonomskih razloga, Ipak, potencijal zemalja članica ili onih koje su tek kandidati, kao što je to slučaj sa Srbijom, Bugarskom ili Crnom Gorom, je realan i treba da bude proširen i utemeljen odgovarajućim programskim dokumentima i inicijativama koje dolaze iz privatnog sektora. Generalno gledano, zemlje Jugoistočne Evrope su već preduzele prve korake u pravcu energetske tranzicije. Preduzeća prihvataju efikasnija i održivija rešenja menjajući svoje poslovanje, pridržavajući se međunarodnih standarda i poboljšavajući svoj odnos prema životnoj sredini. Dugoročno gledano, ovim zemljama polazi za rukom da zadovolje svoje unutrašnje potrebe i postignu zacrtane ciljeve i bez obzira na sve to još i izvoze energiju u zemlje EU (Izvor). Što se tiče zemalja Jugoistočne Evrope, u njima bi pored svega ovoga moglo biti lakše da se uspostave nove klimatsko-energetske tehnologije koje bi dovele do energetske efikasnosti. I zaista, za razliku od zemalja članica EU, ove su zemlje počele da osavremenjuju svoje energetske sisteme prilično kasno, usled već pomenutih razloga. … i doprineće dobrobiti svih zemalja Saradnja zemalja Jugoistočne Evrope i EU bi svima donela dobrobit. Ulaganje novca u projekte i stručno upravljanje učvrstilo bi pouzdanost snabdevanja i doprinelo razvoju regiona koji je na putu ka članstvu u EU. Ovo se neće desiti uskoro s obzirom da se korišćenje nafte i gasa može ispostaviti strateški važnim u periodu u kome se odvija prelazak na obnovljive izvore energije, jer nije moguće preko noći u potpunosti preći na zelenu energiju. Bez obzira što bi se Jugoistočna Evropa mogla doživeti kao „Raj za proizvodnju čiste energije”, zvaničnici EU navodno naglašavaju da “fosilna goriva u ovim regionima treba podržati i s tačke gledišta razvoja i energetske bezbednosti”. Ipak, do tranzicije će svakako doći. Zemlje Jugoistočne Evrope, koje su članice Energetske Zajednice (među njima je i Srbija) i imaju za cilj uspostavljanje jedinstvenog energetskog tržišta sa EU, moraće da se prilagode ciljevima i programima zacrtanim u Evropskoj Uniji. Ovo će se odnositi i na Paket mera “Čista energija” kao što je to slučaj i sa Trećim energetskim paketom. Pored pravnih aspekata i pitanja rasprostiranja zakonskih odredbi na čitavu Energetsku Zajednicu, postoji i potreba usklađivanja sa filozofijom i krajnjim ciljem ulaska u EU, što zahteva integraciju sa pravnim tekovinama EU. Srbija može da deluje kao zemlja pionir Srbija je dobar primer sprovođenja tranzicije ka efikasnijoj energiji. Naftno-gasni sektor osavremenjuje svoje poslovanje strateškim i ambicioznim ulaganjem sredstava u projekte i rafinerije, kao što je slučaj sa Rafinerijom u Pančevu koja uvodi savremena rešenja, kao što je na primer uvođenje separatora za preradu zauljenih atmosferskih padavina, osavremenjavanje pristana i rad na novim koncepcijama trajnog zbrinjavanja otpada ili poboljšanju tehnologija za reagovanje u havarijskim situacijama. Uvođenjem novina i korenitim menjanjem svog načina poslovanja, energetske kompanije doprinose ostvarivanju promena i pokazuju istovremenu privrženost ciljevima svoje zemlje i EU. Zaista, uloga države se ne sme zanemariti, s obzirom na to da su njene institucije veoma važne u sprovođenju standarda poslovnog upravljanja, davanju olakšica i omogućavanju postizanja ciljeva koji se tiču evropskih standarda. Srbija je bila aktivna u izradi Nacionalnog Plana za smanjivanje emisija (NERP) usmerenog ka energetskom sektoru u cilju smanjivanja emisija u čitavoj zemlji. Pored toga, Srbija je počela da transponuje zakonodavstvo EU, kako posredstvom svog članstva u Energetskoj Zajednici, tako i u procesu pregovora za svoje pristupanje EU: sada radi na primeni Direktive o Industrijskim emisijama, koja se bavi zagađenjima koja prouzrokuje industrijski sektor. Ovo su samo dva primera koraka koje Srbija preduzima u cilju učvršćivanja svoje privrženosti održivosti i poslovanju koje uzima u obzir dobrobit klimatskih uslova. … Ipak, saradnja je ključ svega Uopšte uzev, jasno je da se promene ne dešavaju samo na državnom ili industrijskom nivou. Ovo je sveobuhvatni proces koji se mora odvijati u tesnoj saradnji javnog i privatnog sektora u kome svi moraju pomagati jedni drugima ukoliko žele da postignu trajan i održiv cilj. Ulaganje novčanih sredstava je ključno u ovom pristupu i industrija mora pokazati istinsku zainteresovanost i ne sme da se oslanja samo na zakonodavstvo koje donose državni organi, već da sama bude pokretač ekoloških, privrednih i društvenih promena koje će doneti dobrobit svima.
